— Госпођо Варваро, брже амо, дајте свећу, господар Глиша умире.

Глишиница утрчи у собу, баци поглед на Глишу, зграби са стола свећу и уклопи је баки у руку.

— Палите свећу, дајте му је у руке.

То изрече, па се баци на болника, који је умирао, обасипа, орошава га пољупцима и сузама. Бака упали свећу, стисне је болеснику који издисаше, у грчевиту шаку. Још један тежак уздисај па је свему крај.

Велики вапај; млада јауче, зове у помоћ. Дете вришти, мати га дигне и донесе постељи да види оца. Ћерка је малена од девет месеци, тешко ће оца запамтити, једва да га и сад познаје.

Тако сконча Глиша, млад, у цвету живота. Сиромах, целе се ноћи у мукама с душом борио, и већ су му смрт очекивали, још пре поноћи, ал’ љубав прам ћерци, милом му детету не даде смрти места у телу још за који часак. Сад је још пред очима, скоро ће га земља покрити.

Дође време укопа, а црни гроб загуши јаук, лелек, — само не бољу и спомен.

Глиша С. оженио се у млађаним годинама; био је живахне нарави, и није се могао отети од друштва, с којим је и до женидбе уживао и добро и зло. У млађаној узрујаности пренебрегао је каткад кућу на своју штету. Слаба тела, у раскалашности провео је три године, док не допаде кобне неизлечиме болести, која га у постељу баци. Кајао се, но већ доцне беше. Заклињао се да ће, како оздрави, уредније живети. Сад му се тек пробудила жарка љубав према породици, према детету и другу. Смрт му није узела у обзир то уверавање.

Оставио је леп иметак, ал’ у лабавом стању, задужен; карте и весела браћа су му дуг припомогли да натовари. Кад се исплати дуг, удовици и детету мало ће на ужитак остати.

Шта ће млада удовица са малим дететом? Да се уда, и доведе у кућу, у трговину каквог младог