I

Мутан је јесењи дан. Густа маглуштина спустила се на земљу, и не пушта сунцу да зреник расветли. Тешко дише и здрав, а болесник, кога су плућа изневерила, још теже; страва га напада, канда неће зелена пролећа дочекати.

У селу Н. у друмском сокаку лепа кућа, мали дућан, пун ситне мешовите робе. У њему једна млада прима муштерије, све по реду обавља; дете јој у соби вришти, нека туга је обузима, канда ће јој се нешто догодити. Није чудо. У соби лежи њен муж Глиша С.... Млад, тек му је двадесет пета година настала, па већ лежи на самрти. Плућа су га издала, не може да дише, стара бака га чува, лепезом му ваздух разређује; чини му се да га нешто гуши, за који тренутак му је мало боље, погледи на прозор, густа маглуштина баца му копрену на очи да не види природу напољу. И боље. Видео би своје красне багрене голе, жуто лишће над кореном изгажено, влажно, и већ у трулежу. Јесен их је покосила. Баци болник из упалих очију поглед на колевку, на своју малу кћер Јелицу, која вришти за матером; уздигао би се да може, да ћерку подигне да је срцу свом још једаред притисне. Не може. Тихим гласом уздишући моли баку, да ћерку донесе. Бака послуша, узе дете, и спусти га лице на лице оцу. Он се усиљава да је прими, но мала је моћ руке; срце га заболи, укочено гледи на дете, протегнут стресе се, и већ му се живот гаси.

Бака поплашена баци дете у колевку, па виче: