и мадаму, и да још напипа ћуд мадаме. Он је био у томе тако неодлучан, да кад би његове мисли мадама протумачити могла, сместа би га својим тактом и речима задобила. Да је мадама кокета, могла би му мозак заврнути, — но она је била и постидна, а наметљива никада. Да је Шандор дуже време у В., можда би што било, ал’ овако за њега је кратко време. Мисли се, каква би то госпођа била, тако васпитана. Како би Папастакиница изгледала покрај ње. Мадама скромна у свачему, у оделу; и кад је просто обучена, ипак јој лепо стоји. А Папастакиница, кад се обуче, недељом и свецем, сем ужасно скупих на њој хаљина, врат и прса јој се од златног украса не виде; на врату велики ланац као у каквог орденаша, а на прсима „бреш“ као мали оклоп, па грдне обоце на ушима, а сви прсти осим палчева пуни дијамантских прстења, те у целини више привлачи њена адиђарска светлост, него она сама, сва се у светлости изгубила, а овамо у стасу је као бобов сноп. Скупе хаљине, масивни адиђари не стоје сваком добро. Има људи и дама, којима по њиховом друштвеном положају боље стоји што простије и јевтиније него другим богато и скупо. Нек метне кухарица ма какав скупоцени шешир на главу, а госпођа јој што јевтиније, опет ће се држати да је госпођино скупље.

Да се Шандор мадами понудио, она би се мало промислила, па би за њега пошла; а то се могло закључити из тога, што је мадама увидела у њему искреног и милосрдног човека, а та два својства сматрала је она за врлине. Искреност је пред њом Шандор показао тиме, што јој је Јелицу предао као матери, а и васпитање њено сасвим јој је поверио. Милосрђе је показао, што се Јелице као ујак примио, те то сироче има у њему оца. Ретки су ујаци, који се таквих сирочади примају и отхрањују као своје рођено.

И Шандор је био у томе скроман; није се усудио да такову ствар свршава с неба па у ребра,