— Само кад ујак има новаца, лако је с даровима. Но да вас запитам: Јелица ништа нема после оца и матере?

— Баш ништа, сасвим је сирота, било је нешто, а ко би то истраживао, кад је све замршено.

— Па зашто ви и ујак не истражујете?

— Пријатељ има друга посла, а ја то не умем, а и далеко сам.

— Ја држим да ће се за Јелицу већ господин ујак побринути.

— Ал’ ако се ожени?

— Малочас сте рекли да га нудите да се жени; онда га треба од женидбе одвраћати. Но баш и да се ожени, можда би се нашла, која би Јелицу као мати волела; видите ја Јелицу нисам родила, ал’ тако је волим канда ми је рођена кћи.

Попадија је увидела да је ухваћена у противусловљу, па би се из заплетености рада извући.

— Нек ради како му је драго, само мени да Јелицу да; немам деце, ја бих већ о њој бригу водила.

Тако се разговарају, мадама је већ проникла попадију. Види да није Шандору искрена, а даље неће ни да је заговара, већ прекрштених руку гледа, слуша, па и зевне. Знак је да јој попадијин говор дуго траје, а мадама има посла.

Једва се већ и попадији досади, дигне се, и опрашта се са мадамом. Мадама дозове опет Јелицу, и с њом се попадија опрости. Попадија љуби Јелицу, и пушта сузу, грли је, а заборавља да у том загрљају Јелицу притискује к себи прсима баш на онај завежљај, где је замотан новац, Јеличино наследство. Јелица осећа да јој нешто чворасто прса притискује, неки тежак осећај је обузме, од муке уздахне. Не зна да је то теткин искариотски новац, за који је Јелицу продала.

Попадија отпутова.