— Ал’ знате, сирота је девојка, па то не иде баш лако.

— Није баш тако ни сирота.

— Како то?

— Има у сиротињској каси хиљаду форината, и мене, то јој је доста.

— Тако?

— Тако, тој хиљади ћу ја још нешто дометнути.

— А зашто ви не узмете те новце на интерес?

— Нећу, да кажу да њене новце држим, а због новаца њу. Ја нећу њене новце; нека стоје онде, док се не уда.

Тако се доникле разговараху, док није стигла и вечера која је мало трајала, и наскоро оду спавати.

Сутра дан прегледи попадија целу кућу. Види толику стоку, диви се Шандору, мисли срећа с неба пада, пунија кућа него икада.

Замоли од Шандора кола до В. Он драговољно допусти и кола се одмах нареде.

Попадија је спремна, седне на кола и вози се. Најпре ће у манастир па онда у В. То је успут.

Стигне у манастир, познаник јој стари игуман Теофан још жив, лепо је прими.

Попадија замоли да јој се отворе црквена врата, да се Богу помоли. Учини јој се по вољи. Пратиће је један калуђер — »еклисијарх«.

Отворе цркву, попадија стане пред икону светог Ђорђа, породичног патрона, и моли се богу. Нешто јој тешко на срцу. И »еклисијарх« чита, моли се богу, ал’ поглед баца на попадију.

Попадија кад очита молитву рече »еклисијарху« да оде игуману и у њено име да га замоли да се служба одслужи; она ће платити за службу.

Туга јој на срцу.

Еклисијарх оде и с дозволом опет дође. Звоне; ту је већ и »ђак« и служба започне. Служба се одслужи, попадија љуби иконе а у тас метне дукат, а није ничије име за читуљу споменула.