— Добро вече, како сте, јесте ли здрави? — Загрли га и пољуби.

Шандор јој тек десни образ окрене, а не љуби је, само уздигао у вис лулу да је не опали.

— Каква прилика вас донесе из далека, па тако доцкан?

— Дошла бих раније, ал’ на путу се точак сломио, па сам морала кола мењати.

— Раскомотите се!

Попадији то није ни нужно било рећи, јер је она Јеличина тетка и свуд зна себи права наћи, па мисли да с правом може бити комотна; она се у соби понаша не као гошћа.

Скида са себе ствари, скупља, размеће. Не једаред је она ту била.

Започне разговор.

— Какву имате сад газдарицу?

— Добру, какве су обично сад газдарице, одговори хладно Шандор.

Попадија седне.

— Знате, хтела сам да видим шта ви радите, и то дете, Јелица, па сам најпре овамо сврнула. Знате, нешто ме вуче. Где је Јелица, шта ради дете? Како је родило ове године?

— Добро.

— Шта ради Папастакиница и он. Где је Јелица?

— Здрави су.

— Чујем да су се јако обогатили?

— Тако изгледа; Јелица је у заводу.

Шандор с флегмом, хладно одговара.

— Лепо; да ли Јелица напредује?

— Напредује.

— Па шта мислите с њоме?

— Удаћу је кад дође време.

— Боље да је дате мени, ја бих је кад дође време лакше удала. Ни ја немам деце, па бих на њу пазила и лакше би се код мене удала.

— Удаће се и код мене.