Попадија се најпре устеже, бајаги зашто на поле, кад судац није ту ни род ни помоз’ бог; а овамо је то ипак њена дедовина, ма да је Јелица жива. Опет промишља, боље је и пет стотина него ништа, и на то пристане.

Сутра дан се ствар уреди. Попадија све потпише, изда признаницу на хиљаду форината, а примила је пет стотина.

Судац је ту своту узео од новаца промунтаних непокретнина странака, који би требали да су у судском депозиту положени, у редовној сахрани. Но суца глава зато не боли.

Већ трећи дан, како је попадија ту. Овај дан још ту весело проведе до после поноћи, у певанци и у друштву, које је за љубав попадијину позвано.

Сутра дан се спреми, опрости и отпутује. Судац јој и подвоз да. Тај је добро плаћен. При одласку попадија моли сучевицу да све у тајности држи, па и пред Шандором. '

Попадија је једва чекала да остави сучеву кућу, а судац опет да она што пре отпутује. Разлози су им једнаки као и жеље; она хоће да усамљена ужива изненадан успех путовања свог; судац опет са сучевицом да се радује изненадном ћару, који им је памет њихова створила.

Попадија путује. Она неће узети пут свога села, већ ће стрампутицом и околишећи да стигне у Шандорово село Б... да види шта он ради.

Шандор је баш код куће; већ се смркава.

Стигне пред кућу, сиђе, пртљаг је мален, да кочијашу на вино, и овај с места отпири. И то је њена политика била, да кочијаш не улази у двориште, где би га питали откуд долази, и да је Шандор не запита где је била, шта је код Ф. суца радила.

Кад пријатељ попадију види, зачуди се откуд она ту. Прими је учтиво но хладно, не тако како пријатељ прију обично дочекује.

Попадија улази у собу.