све хвали, све држи за изванредно, а доиста тако је и било. Та судница, то је ковница!

Време је ручку. Судац је већ у трапезарији. Данас баш немају другог госта. Још боље, бар ће се својски разговарати.

Попадија се диви доброти, финоћи јела. Има ту и зеца и срнетине. И код ње се добро живи, ал’ опет не овако.

Разговор им је био пријатељски, канда су сродници, ал’ судац још неће да заподене њену ствар; тек сутра ће бити реч о томе.

Онај дан проведу у разговору. Наступи и време вечере. Попадија је од пута уморна, жели да рано легне. Учинили су јој по вољи, пожеле јој лаку ноћ и попадија оде у назначену јој собу и легне.

Судац са сучевицом сам, разговарају се. Сучевица препоручује попадију суцу због зајма.

Судац се већ промислио.

— Знаш шта, Катице, ја бих за њу боље што од тог зајма израдио, само ако она на то пристане. Опасна ствар јесте, ал’ смо ми већ више опасних ствари прешли. Ти знаш да попадија Јелена носи по рођењу презиме свог оца и брата јој Глише, је л’ тако?

— Тако је.

— Глиша је оставио после себе кћер и та се зове Јелена, је л’ тако?

— Јесте.

— А носи и рођено презиме попадијино, је л’ тако?

— Јесте.

— Дакле се обе зову по рођењу Јелена С..., је л’ тако?

— Јесте.

— Сад ћемо овако. Научи ти попадију, да ми се она пријави у мом звању као Јелена С... наследница после Глише С.... и нек иште да јој се наследство од хиљаду форината изда, а да се изда,