— Моћи ће се, ал’ ја ћу вам још други неки план у тој ствари предложити. Сад и онако имам посла, забављајте се са мојом Катицом; и онако сте нам ретка гошћа, не пуштамо вас одавде.

Попадија Јелена се задовољи тим речима, оде одавде управо у кухињу, где нађе сучевицу.

Ту се разговарају о прошлости, и о кући. Кад су се исцрпле, започну говор о наследству Јеличином. Сучевица јој обриче, да ће све бити по њеној жељи, само док се она са мужем о томе поразговори, но мора два дана и можда дуже ту остати.

Попадија Јелена се задовољи тиме, само кад јој ствар за руком иде.

Сучевица води попадију по дворишту, по башти, да види њену газдовину. И доиста се може рећи да је пуна кућа. Двориште пуно живади, крмака младих и маторих, сваке врсте пернатих, па каква лепа воћа!

— Ју, Катице, ал’ ти лепо живиш, као у каквом спахилуку.

— Ето што видиш ту живад, једно се коље, а два се донесу. Знаш сељани су још добри, они свом суцу донесу »дишкрецију« па и парничари, и то без разлике који губи као и који добије.

— То је лепо, па гле, имаш и пандура који те служи.

— Имам, ал’ имам и за друге послове који ме служе; веруј ми, сто пути волим бити сучевица на селу, него у вароши не знам шта, каква милостива. Ја сам овде у околини прва. Сваки ми се клања, љуби ми руке, овде сам прва милостива.

— Лепо, лепо, ал’ и ми у нашем селу не живимо рђаво, хвала Богу и ја имам свачега доста.

Тако се у разговору врате, најпре у кухињу, да виде како се за ручак спрема. Ту кухарици помаже пандур и још две жене.

Сад тек води Катица попадију по собама. Хтела јој најпре да покаже шта има напољу, па сад још показује све лепше ствари, опреме по собама. Попадија