благајну, под законитим закриљем суца Ф. То је сад наследство Јеличино.

Ујак Шандор зна за то, па мисли нек тај новац до удадбе остане тамо где је.

Јеличина тетка по оцу, попадија Јелена доцније дочује то, и оде суцу Ф. с којим је лично позната била, да се о ствари увери. Судац Ф. био је јако подмитљив, велику је породицу имао, а отворену кућу држао. Јелица се код њега пријави, и то не у звању већ у његовој кући.

Позната је и са сучевицом; биле су као девојке другарице.

Сучевица уведе попадију Јелену у сучеву собу.

— Ево моје Јелене.

— Драго ми је. Откад вас нисам видео! Шта радите, видим да сте здрави. Који ветар вас донесе к мени, ваљда каквим послом, судац рече и понуди је да седне.

— Чујете, баш сам послом дошла.

— Е кад послом, и ја идем на мој посао — рече сучевица, па се удали. И онако има сад гошћу па мора што ванредно приправити, јер је попадија строг критичар, што се тиче јела.

Сад се започе диван.

— Знате зашто сам дошла?

— Не знам!

— Мој је брат Глиша већ умро, то знате?

— Знам!

— Остало је после њега хиљада форината?

— Јест, то је његове кћери Јелене.

— Јест, тако се кћи зове. Није л’ тај новац сад код ујака, мога пријатеља Шандора?

— Није, тај новац се рукује овде подамном, преко сиротињске власти.

— Дакле није код Шандора? То волим. Сад да вас запитам, би л’ ја могла у зајам добити тај новац, зидам кућу у мом селу, а имам за то довољне јамчевине!

Судац се мисли.