рођаком, ђаком, француски, гледи на мужа, на калфе па се са ђаком, метнув мараму на уста, смеши, подсмева им се. Да зна отац шта значи то француско њихово штрбецање, покајао би се што је дао кћер у Беч, а можда се већ и покајао. Тако је то, свака реч вам злата вреди.

Ту се разговор и заврши. Време је; он је путник, званичник и шпекулант, мадама има свог посла, мора се одлазити.

Шандор се дигне, захвали се мадами, зову Јелицу, она дође и опросте се. Шандор препоручује Јелици да мадаму слуша као матер.

Кола су већ пред кућом, Шандор се опрости с мадамом, седне на кола и одвезе се.

Новембарски дан, студен. Шандор навуче на се бунду, јаком заклопи уши, лулу запали, па промишља о разговору мадамином.

— Бадава, промумла, паметна женска та мадама, таква да ми је у кући за газдарицу, па макар и за жену. — Мисли ипак даље, би ли мадама добра била за жену. Није стара, сад јој је четрдесет година, ал’ још лепа женска. Сети се Шандор њених златних речи, шта је оно рекла, да девојке из великог завода нису добре кућанице. И она је из таквог завода изашла, па лако јој је кућанство у свом малом заводу водити; но како би било на селу, у толиком газдинству као што је Шандорово, а како би се још на село навикла. Правац јој је за Јелицу добар, ал’ практичну страну тог правца ће Јелица код куће изучити, где јој је већ и почетак учињен.

Шандор стигне у село, и врши даље своје послове.

IV.

Покојни отац Јеличин имао је неку наследствену парницу, која је и добивена, и то после смрти његове. То наследство је износило хиљаду форината. Новчана маса положена је у сиротињску