заврши. Шандор је тронут од утиска њених речи.

— Милостива, као што рекосте, тако сам исто и сам осећао; само то осећање у речима изразити нисам знао, и уверавам вас, да и ја тако исто мислим као и ви, и у том правцу молим да ми Јелицу настављате. Тако су вам истините речи, канда сте ми их из срца ишчупали. Сад ја нешто да вам приповедам. У једној вароши имам неког пријатеља; имућан човек, па је дао у Беч кћер да се учи. Кад се вратила, није се могла удати за кога је она хтела но како се могло, и удала се, и уведе у кућу скромног мужа. Овај покрај таста добро ради, ал’ високоумна жена слаби је рад собом из Беча донела. Кад уђем у велику собу, а ту свуд прашина с прста, и на клавиру, па још горе од прашине: на клавиру стоји нешто за дечију потребу, што не би требало. Останем код пријатеља на ручку. Кад после ручка, отвори се сала, а милостива кћи почне свирати, отац је понудио. Па да сте чули то тандркање у клавир; ваљда није по године свирала, па жице растегнуте, дају глас од себе као покварене цимбале. Молио бих је да ми не свира, а добри отац час гледи на размажену кћер, час на мене, да ли ми се допада. Наравно да сам је похвалио, ма да сам закашљуцнуо од противне мисли, а и како ће код деце да свира? А колико је потрошено док је она то научила; тај новац у своти довољан би био да се једна девојка од тога с миразом и опремом уда. Па још нешто. Био један други мој пријатељ, имућан касапин, жена му не да мира те пошаље кћер такођер у Беч на васпитање. Кад је изучила, није добила по вољи ђувегију, отац је имао пет синова, морао је удати за једног сапунџију. Овај добри газда имао је велике родбине, ал’ саме занатлије. Кад се о каквој свечаности, крсном имену, те две породице у гозби скупе, говори наравно свако о стварима које се крећу у свом привредном кругу, а милостива сапунџиница се разговара са неким младим из далека