жртва тог васпитања. И ја сам у тако високом заводу била, и дотерала већ до четврте године школског течаја, ал’ кобне прилике наведоше ме да сам у позоришту у очи погледала једном коњаничком официру, оклопнику, младом, лепом грофу. Он ме је погледом поразио, покренуо ми душевне осећаје, једно неразмишљено магновење ме издало, баш кад смо били у опери; гурамо се напоље, а гроф као делија крчи пут, утисне се до мене, ухвати ме снажном шаком за руку и вуче ме; ја задршћем и изгубим у гунгули друштво, и у том бесмо већ на пољу, беше мноштво каруца; грофове су близу, вратанца су већ отворена и не знам сама како сам унутра ушла. Гроф затвори каруце и брзим касом ме одвезе, не знам ни сама куд. Сад нека је копрена бачена на тај мој излаз.

После кратког времена мене гроф остави, њему ни трага ни гласа. Натраг својој породици не смем, можете мислити каква ме је невоља снашла! У нужди се морадох удати и то за неприлику. Пишем кући, отац за мене ни да зна, матери пишем да ми пошље крштено писмо, хоћу да се удам, да покријем главу. Мати ми то учини, и ја се удадох. Но муж ми наскоро умре, ја се овамо забацих, да будем даље од родитељске куће, и тако сам ту отворила овај мали завод, а заклела сам се, да ћу највећу бригу водити о повереним ми кћерима, да ћу им онакав правац у настави давати, који ће одговарати нужди и потреби њиховог будућег живота. Ја нећу да васпитавам кћери за велику господу, већ мужу верну другу, кући добру газдарицу. Извините ме што сам вам што-шта испричала, што можда није требало, нарочито жалостан одсек мога жића; ал’ тим сам хтела да вас уверим, да Јелицу треба васпитати у оном правцу, који сам ја за њу изабрала, и сваком родитељу препоручујем у васпитању својих кћери онај правац, који одговара њиховој снази и сталежу, и притом да им не служи за мерило садање, тренутно стање иметка, но и будуће са својим прелазима. Мадама