— Дође време да се удаду, ил’ ако не, да плету седе. Нађе се за девојку каква по нужди прилична партија, она се уда. Шта ће дати отац покрај девојке? Богату опрему, о том сумње нема, ал’ треба и новаца. Јесте отац имућан, богат човек, ал’ има још четворо деце. С натегом јој да у мираз дваест хиљада форината, и већ је кћи госпођа, и своја газдарица. Муж јој куће нема, плаћа стан. Покућства много, ту је и клавир. Само за клавир треба једна велика соба, салон, где је за друго? Она ништа не ради, само се цифра. Роде се деца, Други се за њих брину; она неће ни своје дете да доји, ма да је здрава. Доходак им је мањи него што се издаје, муж не излази на крај, мучи се, долази у неприлике, каткад падне и у несрећу. Највеће незадовољство: оставља жена мужа, муж жену, па пред консисторијални суд. Збива се и што горе и страшније, о чему вам нећу ни приповедати. А родитељи јадикују што су кћер тако на високо дали; ослабили су кућу, а осталој деци тим уштрб нанели. Да су они ту своју кћер скромније васпитали, не би требао девојци толики мираз, ни половина од тог што су на њу потрошили; усрећили би и кћер и мужа јој, а остале јој сестре и браћа не би претрпели уштрба.

— Но има опет које су и поред тога високога васпитања срећне постале, упадне Шандор.

— Мало је такових, за ове се зна, ал’ које су од такових несрећне, те свет заборавља.

— Дакле у тим вишим заводима не уче добро?

— То баш не могу казати; учи се и онде добро, само начин и предмети учења не одговарају сваком грађанском сталежу, у који родитељи девојчини спадају. И запт је добар, ма да не свагде. Бива, да девојка из завода с каквим »клавирмајстором« ил’ учитељем француског језика леђа окрене.

— Зар се и таково што догађа? — пита Шандор зачуђено.

Мадама се насмеши, ухвати и претисне Шандорову руку.