— Из моде, било то ма и на штету. А да може то и штетно бити, то бих вам могла и с примерима служити. Искрено вам кажем, да је обично и сујета родитеља крива, а често покрај најбоље родитељске намере кћери буду несретне.

— Како то бива?

— Допустите ми. На пример један средњег грађанског реда, ал’ богат човек има једну ил’ две кћери, и још мушке деце. Док се ради, и док је имање у гомили, трошкови се не осећају. Родитељи пошљу своје кћери у велике вароши, да се васпитавају, и течај науке траје четир-пет година, а кћи треба годишње новаца. Научи клавир, и француски, и то у средњу руку, каткад и слабо; нарочито клавир је тешко научити. У тим заводима о кућанству нема ни спомена, онде се учи друго што, лепо се облачити, комплименте, велике »пукле« правити, а кокетирати то после по себи долази. Без темељитијег рада у девојке и фантазија се усија, прави себи идеале — маште, које не може достићи. Љубав се рано буди, рано би сплела себи венац од мирте; ал’ њен младожења мора бити читав гроф, барон, велики богаташ, и са тим мислима оставља завод. Кад кући дође, оне скромне собе, у којима је отац имање стекао, чине јој се мале, тесне; успомене детињства њеног за њу немају важности, све јој је мало, ниско, она идеал свој као Месију ишчекује. Девојкама најбрже године пролазе. Просиоци би се јављали, али ко ће се усудити такву девојку да запроси, кад овај ни издалека није раван њеном идеалу. Такве просиоце она презире, код ње рад и оданост немају вредности. Идеали ишчезавају, родитељи увиђају да им кћи изгледа канда се у туђем гнезду излегла: родитељи је вабе да јој на тврдој земљи даду хране, а она иде у воду да плива, да је бурни таласи носе.

— Имате право, госпођо, рече усхићен Шандор. Тај се говор Шандору допада.