јој пред мојим очима не могу тајну сакрити, знам шта мисли.

— А учи ли Јелица клавир и француски?

— Не учи, и за то има разлога. Јелица има у вами оца, ал’ матере нема, ја сам сад њена мати. Што се њене будућности тиче, у том она од вас, господине, зависи. Но она треба већ сад да правцем васпитања својој будућности основ положи. Клавир и француски језик није за њу, то њу не би усрећило, баш да и учи. Једно, што за две године све то савршено научити не може, а да учи друго, пренебрегла би оно што је корисније: знање шта треба у кући. Али ако баш хоћете да се и у поменутим предметима поучава, од воље вам је, реците па ће и то бити; но држала сам се вашег саизволења, дали сте ми слободно расположење с Јелицом.

— Добро, не марим ни ја за те ствари. А учи ли Јелица играти?

— Учи.

— Па како то, па и то је луксуз?

— Кад девојка под надзором игра није луксуз. То је нека врста гимнастике, девојка добије с тим лепо грациозно мицање тела, и при игранци не пада у очи као непомичан пањ; а као што је Јелица лепа девојка, покрај своје вредноће примамљиваће и својом игром. Игра има своје границе, у којима може бити корисна.

— А уче ли остале француски?

— Гдекоја. Има родитеља који дају важност томе, а ја и ту разликујем за коју шта јесте шта није. Изображење у музици и француском језику приличи аристократским, банкијерским и велепоседничким девојкама, па и онима, које се дају на струку учитељице и гувернанте; ал’ Јелица неће бити ни једно од ових, она се има прикладном удадбом усрећити, ван поменутих сталежа. Ту је њен изглед.

— Па зашто толико њих уче клавир и француски?