Ујак Шандор је у великом послу. Натарошко звање и шпекулација, која је већ у јаком току, дају му посла. У звању има помоћника, а и господа жупанијска нису баш строга, и што-шта кроз прсте прогледе, ако се Шандор у чему задоцни; па и сама господа та доста су небрежљива, а Шандор ће им небрежљивост своју чашћењем, добрим вином накнадити.

Само је једне невоље Шандору, газдарице. Никако да наиђе на такву, какву би кућа његова требала. Ако која зна кућу водити, онда се опет развлачи. Ту их има свакојаких чанколиза, картара, врачара, а слуге су верни извршиоци газдаричине воље, јер то иде и у њихову корист. Ако ли пак која не развлачи, она опет не зна ништа и све иде наопако, други је варају. Тешко је, ал’ није на ино. Шандору опет падне на памет женидба, оженио би се можда, ал’ му је жао Јелице. А могао би се добро оженити, могао би и бирати; пошле би за њега из добрих кућа не само младе удовице, већ и девојке. Шандор би био за женске још добра партија.

Тако опет при старом остаде. Газдарица, једна одлази, друга долази, но Шандор је већ томе навикнут.

Папастаки неуморно ради, и Шандор вуче добит из тога. Ту се дотерује, отерује марва, силни крмци се хране, пуна пустара говеда и оваца — они држе и спахијску пустару под закуп; — па какве су то зграде, стаје, штале. Сељани се диве, један каже: »Ал’ је богат тај Папастаки«, други опет: »А шта ти нема ту, као у малој царевини«. — Овако ако даље устраје, Папастаки ће бити спахија. Наравно да од тог отпада нешто и на Шандорову страну.

Шандору падне на памет Јелица, седне на кола и одвезе се у В. да је види.

Кад стигне у В. одмах посети мадаму. Она га лепо дочека. Дозове Јелицу. Како ова чује за ујака, утрчи, љуби га у руку, радосна што мож’