јој то? Јелица је живахна и сувише, па ће најпре истерати из ње сеоску наивност, која за сваку није свуд пробитачна, и подстицати јој вољу на кориснији кућевни рад. Покрај тога мора бити учтива, искрена. На искреност је мадама много држала, а неистину је увек одбијала. Лажу није трпела. Она је држала да је лаж корен и почетак свију зала, а за децу, младе девојке најопасније. Она вељаше, да како почне девојка лагати, и од тог се за времена не одучи, ту је већ једном ногом преко ђаволске бразде.

Мадама је сажаљевала јако оне родитеље, који су увртили себи у главу, да њихова кћи треба да зна у клавир, и француски. Она би их радо одвратила од тог, ал’ има сујетних родитеља, који држе за најбоље васпитање, кад им девојка зна у клавир и француски.

Тако је Јелица по мадамином руководству учила шити, после кројити, шта више помагала је негда и око ручка, премда због тог није књигу пренебрегла. Мадама је напућавала њу канда јој је рођена мати. Јелица је увидела да је мадама воли, па се сасвим њој приљубила. Приметили су то и њене другарице, па су је назвале »газдарицом«; кад је што радила, што није било у пропису, рекле би јој мало подсмешљиво: »гле газдарице«, нашто се Јелица није срдила. Но оне су ипак Јелицу волеле, јер је она била веселе шаљиве нарави, а кадикад и донела им што испод руке да једу, а такве невине ствари је и сама мадама кроз прсте гледала. Нека буде добра кућаница, ал’ и дарежљива, рекла би мадама, и само да јој ништа не затаји, кад је о чем запита.

Јелица је у добрим рукама. Шандор може бити спокојан; ни код рођене матере не би јој боље било. Тако јој се чини канда матер има, сад тек осећа шта је материнско срце, и кад испореди своју мадаму са газдарицама, тек сад види каква је разлика, и пре тога у каквим је рукама била.

А шта јој ујак ради?