и раскошлука, да се родитељи не покају што су децу своју њој поверили. Училе су књигу, ал’ добиле су и поуку за кућанство, а не кад девојка кући дође да не зна ни варјачу у руци да држи.

Врло је паметно схватила мадама поучне потребе за Јелицу. Код ње се учи и клавир и француски језик. Варошица мала, мали и завод. Учитељ клавира је неки забачен глумац, син неког управитеља црквено-појачког кора, па нешто и француски штрбеца. Музика и француски језик нису обвезне науке у том малом заводу, већ то од воље родитеља зависи, хоће л’ се кћи у једној од тих или у обојем обучавати. А за француски језик није било за себе гувернанте, која би као кућевна с девојкама француску конверсацију водила. Мадама је имала старију од себе сестру, која је увек била присутна, кад се француски предавало и свирало. Глумац учитељ на клавиру је био увежбан, ал’ у француском је био слаб; кад је предавао, учећи девојке и сам је учио.

Шандор је оставио мадаминој увиђавности, да ли да Јелица учи француски и клавир. Мисли, можда би баш и без тога бити могла.

Мадама је знала за какав делокруг своје девојке изображава, знала је да није све за сваког, па се није наметала са ванредним наукама. Она је изображавала средње грађанске класе децу за грађански сталеж, — јер иначе за неке може бити што шта и излишно. Тешко ће се која за грофа ил’ барона удати.

Јелицу је мадама већ првих дана добро промотрила, и знала јој дати правац у науци. Јелици не треба ни клавира ни француског језика. Она је сироче, сирото девојче, ма да јој је ујак имућан. Ујак нема деце, ал’ се може оженити. Јелици треба грађанско васпитање, да кад се уда, буде добра кућаница, да може у породици корисно управљати. Јелица је у својој тринаестој години; шта би за две године у француском језику и музици научила, а напослетку у њеном положајном кругу и нашто