Сад је Шандор одведе на кола.

Шандор је паметно чинио, кад ју је на гроб материн одвео. Нека јој се уреже у срце успомена на матер при тако важном кораку, на путу већем изображењу. Та успомена ће јој као изображеној трваћнијој постати.

На путу виде Јелица, разглеђује десно лево ујакове винограде, где се играла и кроз толико бераба грожђе брала; гледи сву околину и срце јој се стеже, канда ту убаву околину никад више видети неће. Заплаче се, ујак је теши, утишава. Па шта јој је још жао? Њених животиња!

Јелица је имала једну шарену јуницу, звала је »Милицом«. Ова се само њој дала помусти. Јелица је јако волела Милицу, а и она Јелицу; како ју је видела, за њом је ишла. Тако једном приликом отшета се Јелица са женским друштвом на салаш, где је и марвенска чорба била. Милица спази Јелицу, поче мучати, па се затрчи управо у то женско друштво — Јелици; женске се поплаше и разбегну, а Јелица остане смејући се код Милице, сама. Та Милица кад дође из поља, неће да уђе у шталу, већ муче док не изиђе Јелица да је у шталу води и веже. Тако је морала и ујутру на сокак испратити.

Јелица је имала и једнога голуба ког је она одхранила. Чудан је живот и смрт тога голуба. Као малог голуждравог избацили су га из голубињака голубови; био се од подметнутог јајета излегао, па га нису трпели горе. Трипут су га избацили, и остаде жив. Јелица се сажали, узме га к себи, и из уста својих га је хранила и назвала га »Миком«. Мика се тако припитомио, да није хтео међу голубовима да живи; већ напоље излеће, но се враћа, и спавао је на пречагама столице до Јеличине постеље. Био је ћорав. Једно је око изгубио кад су га из голубињака избацили. Ујак га звао ћором.