Шандор је са Јелицом на чисто, Јелица ће ићи.

Одмах сутрадан, да Шандор упрегнути, па оде с Јелицом у варош В. Ту по упутству неког пријатеља вармеђаша оде једној отменој госпођи »мадами«, која држи »лер«, где се уче девојчице варошанке, и друге са стране, које су ту на стану и храни, и под заптом.

Мадами се Јелица допадне, радосна је што ће тако угледну живахну питомицу имати, а и од Шандора јој неће бити криво, биће ту и донашања са села за печенку, па воћа.

Мадама разложи Шандору што девојка све мора имати за опрему; Шандор оде с девојком машамоди и шваљи, и све по реду наручи. До осам дана ће опет доћи с Јелицом да је преда. Неке је ситнарије накуповао за Јелицу, да се радује и тако се после врати кући, а Јелици преда поклон.

Јелица све скаче од радости, показује газдарици шта је из вароши донела, марамице свилене, шеширић, лепезе, и још друго што-шта; показујући газдарици поклон и од радости скакућући убоде јој лепезом нос, те јој мало кожу задере; онда истрчи напоље, отрчи у суседство Папастакинима, и онде све показује, па приповеда, шта тек у вароши за њу праве.

Још осам дана, то је дуго чекати за Јелицу. Броји дане, а дани су јој дуги.

Наста седми дан. Јелица се прашта са девојчицама; праве другарице још нема, с којом би се кроз плач растајала.

Сутрадан са опремом седну на кола. Ту су јастуци, јоргани, и друге потребне ствари; те су јој остале од матере покојне Варваре. — Сирота сад да је види како иде на пут, на више науке, како би јој суза од радости канула!

Пут води покрај гробља. Шандор стане, сиђе доле са Јелицом и рече јој да се помоли пред материним гробом. Јелица се помоли и заплаче, понела је и мајчине душице са материног гроба, она ће ју увек на срцу носити. Од куће је још понела и »Сан