— Но, девојко, колика си већ нарасла, видим да си у кући добра газдарица, само би ти још требало да видиш мало више света, а не све једнако у селу, у малом друштву, а да видиш како се лепо у вароши живи!

— Е па поведите ме кудгод, ујко, да видим и ја свет, рече весело Јелица.

— Ал’ требало би да што год више знаш, најпре требало би још да учиш, да видиш како се у заводу девојке владају, како су углађене, фине. Ти си већ видила ону »фрајлицу« кад си била о светковини у манастиру, како се лепо понаша?

— Е лако је њој кад је у више школе ишла.

— Па би л’ ти ишла у више школе?

Јелица се смеши.

— Ишла бих, само да ми није жао.

— А за чим ти је жао?

— Свега ми је жао што је овде, у селу, а варош је туђа.

— Та ујак ти има кола и коње, па би те довезао кад и кад, а кад су свеци увек. Па би се онде лепше носила нег овде. Ујак би теби за варош лепше хаљине морао купити.

Задње су речи велики утисак на Јелицу учиниле. Још две три такове, па је Јелица готова.

— Па би онда ишла у шетњу са фрајлама, па какве лепе свирке, па би учила играти, ишла би у позориште.

Сад је Јелици доста, насмеје се радосно, поскочи, потрчи горе у кухињу, да се похвали, како ће ићи у варош у »лер« па ће учити играти, ићи ће у позориште, а добиће нове хаљине.

Газдарица се подбочи, па гледи зачуђена Јелицу.

— Но то је лепо, тек онда ћете бити права »фрајла«. Овде на селу’ не можете бити права фрајла, само ће то ујака много стати.

Ко би погодио да л’ газдарица искрено говори. Можда би рада да Јелице нема, да је не надзире!