глас гајди игра под капијом са младим простим девојчицама, па се међу децу помеша и газдарица, у лето је ту по гдекоји дечак, несташан пустосват, па се уплете у коло. Ту је после цикот, скакуцање, певање, и све већ како у колу иде.

Јелица каткад изиђе и напоље, да види како у колу играју. Једаред неки дечко несташко примети »фрајлу«, откине се од кола па јуриш к Јелици. Јелица се отима, ал’ младе ратарске руке принуде је те мора у коло. Сад је тек радост и цикот. Јелица се стиди, гледи у земљу, на ноге, где јој се стид скрио, а овамо се смеши.

Шандор дође с пута, и чује како Јелица у колу игра. Месни свештеник га је на то упозорио, а он је опет чуо то од госпође попадије. Младост лудост; наивна, невина Јелица не зна још сталешке разлике, њене романтике је основ још проста природа.

Друкчије то ујак схваћа; младо дериште, у колу падају масне и крупне речи, па подскочица, то по Јелицу није пробитачно. Дете није рад за то корети, да јој стид не повреди, и да јој тим не баци семе у срце, које проклијати може баш у питању: — »шта је то што ујак каже да није лепо у колу играти«, — с тим јој могу доћи мисли, које иначе не би дошле, и отвориле би јој врата зарана у онај свет који не треба још да познаје.

Шандор је премишљао, не би л’ добро било да је да у В., на годину две дана на какво добро место у поуку, »у лер«. Ту би јој се оно, што је на њој природно, рапаво, угладило. У глави је већ смишљено и извршено, само Јелици мора то у својој форми на знање дати, да не изгледа канда на њу притисак прави, да остави своје место где је толика нарасла, њен врт, њене лепе багрене пред кућом, китњасту шумицу, грозне винограде, па луге и дубраве. Нема лепше од тог лепог краја; ту су скривене прве њене успомене.

Шандор види Јелицу у врту, где нешто копка.