— Могло би се још боље, само још кога да имам у друштву; хајд’, Шандоре, у компанију са мном, рече као мало шаљиво Папастаки.

— Не би згорег било, само откуда паре, ту треба капитала, рече Шандор, пустив густ дим из стиве, а јако гледи Папастакију у очи.

— Не треба ти капитала.

— Дакле како, без новаца?

— Непокретно имање вреди као новац; ступиш ли са мном у компанију, твој иметак представља новац.

— Како то разумеш?

— Ев’ ’вако. Да ступиш са мном у компанију, ја бих имао још више кредита, па и добити. Ти би најпре ступао самном у уговор. Наши потписи, наша имена нешто важе. Заједнички добит, а заједничке обвезе, — ти ме већ разумеш, не треба да ти много говорим, ниси паор нит’ какав бугер. —

— Све је то лепо, ал’ може човек и заглавити.

— Паметан не може заглавити.

— Ал’ ко је ту доста паметан?

— Видим да се ни с тобом не може о томе разговарати; гледај на небо, на облаке, хоће л’ бити мраза и крупе, хоће л’ бити о берби кише, хајд’ молим те да престанемо о том, није то за тебе, рече подсмешљиво Папастаки.

Тако се разговарају, и кошкају. Папастаки га је рад ма како увући, било то ма и са багателним посматрањем његове одрешитости.

Јелица их послужује.

Јелица је велика девојка, иде јој много шта од руке, само кад и кад од жустрине куцне чашу о чашу, кад и кад и о флашу, кашто и разбије, ал’ се ујак на то не срди; још се одсмеје.

Папастаки има посла, мора пресећи разговор.

— Е ја морам за послом, кајаћеш се, збогом.

Дигне се и оде.

Сад тек Шандор промишља дубље о ствари. Не би згорег било, мисли се: гле како Папастаки напредује, купује куће, земљу, већ је као мали