Папастаки је био у околини извикан за богатог човека, и био је доиста имућан, ал’ не тако као што су га ценили. Кредит му је био велики. Оштроуман, марљив човек, тежио је све већој и већој спекулацији, и рад би кога у коло своје увући. За тај посао уочио је Шандора да увуче.

Шандор није био капиталиста, ал’ му је прилично јаког покретног иметка остало после оца, а и служба му доноси.

Папастаки хоће да га лепим речима улови. Представи му живо пред очи, какав добитак од спекулације изгледа, и заврне Шандору мозак. Шандор види како Папастаки јако напредује, све му од руке иде, не би марио придружити му се, ал’ како кад он за спекулацију нема новаца, јер што га има то му је нужно за кућу, а кућу доиста лепо води.

Једном после ручка сврне к њему Папастаки. Седели су једно другом преко пута, па су се често посећивали, на кафу, па се онда о разном расправља.

Ево Папастакија где долази, баш тек што је Шандор ручао.

— Шта је, јеси л’ здрав, Порфирије, — тако се Папастаки крштеним именом звао — кад си с пута стигао? Је л’ синоћ? Видео сам те, је л’ било каква шићара? — запитаће Шандор.

— Било је те каква, купио сам у Босни џелеп, ашам, и то јевтино, — одговори Папастаки.

— То ваља, а од кога си га купио?

— У Дервенти, од бега Градачевића, знаш, добри смо пријатељи, дао ми је за тријест дуката по комад ал’ бутун: боље-лоше.

— То није скупо, само ако марва ваља.

— Видећеш кад је дотерају.

— И теби све то тако од руке иде.

— Треба имати среће, ал’ и умети; на тој марви ћу имати добити најмање две хиљаде форината, за врло кратко време, за осам дана.

— То је лепо за тако кратко време.