годинама, а враг не спава, може га »гувернанта« Аморовом стрелом устрелити, и њему се за навек, ма и браком приљубити, па шта ће онда с Јелицом бити? Јелица је жустре нарави, лако би одговарала учитељици, па је враг на прагу. Да опет Јелицу у варош да коме на васпитање, опет Јелицу и код куће треба, јер тако искреног стражара за његову газдовину неће лако наћи.

Газдарице нису добри стражари а најмање су васпитатељке, па текар на њих још треба неко да пази да кућу не пустоше. У таквим рукама за Јелицу није добро, но Шандор држи да је између осталог то још понајбоље. Девојчица сваки дан све старија, већа, а зна у кући све шта где стоји. Сваку нову газдарицу она мора поучити, где шта стоји, и ту добија пред овом неки углед, неки значај, да је она већ сад представница кућевног реда, будућа домаћица. Доиста, Јелица кад што показује, подбочи се, па тек прстом показује где шта лежи. Даровита девојчица, у кући је покрај ујака чињеница, с којом газдарице рачунати морају.

Ујак Шандор се неће женити, нит ће »гувернанте« држати, већ ће мењати газдарице, па ма како испало, само Јелици да не буде на уштрб.

IV.

После пет година наступише промене у кући Шандоровој. Шандор је човек, који по својој наклоности није баш јако, неограничено заузет за своје натароштво; осећа да је за нешто веће, више рођен. Имаовина му је довољна да покрај звања господски живети може. Али жудња човечија је велика; што више има, све више жели. Имао је шогора у селу, трговца, грка Папастакију, који је био велики спекулант. Трговао је свачим што приплод доноси, с храном, с вином, марвом, шишарком, и свачим што пре јевтиније до руке дође.