своја домаћица бити, па кад то не би чинила код имућног господина Шандора, где у кући због пуноће човек сваки час ногом запиње, онда би јој се цео свет смејао, особито друге газдарице, које су већ у таквим кућама стекле. Није се ни она дуго ту скрасила; да оставку, што Шандор драговољно прими, јер му је већ доста било.

Опет дође нова газдарица.

Јелица се већ тако навикла на кућевни ред, да све зна шта у кући има; иде у школу, већ зна писати па помало и рачунати. Сам ујак је више обучава него њен школски учитељ, који много деце има.

Кад ујак није код куће, већ је ван села у свом послу, онда је опет учитељ посебно обучава. А бистра је, све брзо схваћа.

Ујак је ипак, покрај све своје доброте према детету, морао увидети, да је тешко женско дете без матере отхрањивати и на добар пут настављати. Самцу човеку је то тешко. Мисли се како би по девојче боље било. Да се ожени? Жена јој може гора бити него маћеха, је л’ рећи ће: та то није баш ни његово дете, — па кад би порода добила, шта би онда било од Јелице? Та њу та не би као кћер држала већ као какву собарицу, ил’ још горе, те би је из куће истисла. А Јелица се већ научила да у ујаку оца свог сматра, па би своје очи у каквом сукобу са маћехом на ујака управила, а за њу не би хајала. — Велика брига. А девојка нагло и лепо расте, види се да ће бити јако угледна. Ко ће пазити на њу, ко ће је чувати кад матере нема, и хоће л’ се хтети нематери покоравати? Да јој узме из вароши какову васпитатељку, »гувернанту«, да је код куће на пут наставља, може и ту међу њима до сукоба доћи, јер нарави су различне, и може једна на другу у првом магновењу састанка, ил’ бар први дан рђав утисак учинити; особито код женских лако то иде: данас се љубе, сутрадан се мрзе. Па још и то, — и Шандор је човек, још у средњим »снажним«