Јелица, ма да је још дете, осећа ипак у себи неки нагон, да ујаково чува; канда и то осећа, да што је ујаково то је и њено.

Кад је реч о каквој ствари, она ће рећи: »Је л’ ујко, то је наше«. Па и ујак је држао као своје дете; њено ће бити.

Ујак је дао довести два мраморна крста и плоче, један за покојну жену Софију, други за Варвару. Лежале су једна до друге; њихове гробове опколио је насађеним лепим цвећем, а код оба крста посадио вавилонске жалосне врбе. Јелица је одсад ишла на гробље, гробу материном, и ту је »оченаш« изговорила, и прекрстила се. Што је старија, све су јој живље успомене о матери, сад тек све већма осећа, да јој нешто велико недостаје: мати. Газдарице, — све је то туђинска рука; кад јој руку метне на главу, та је не греје.

Јелица мала газдарица, окретна је и вижљаста. А није већ ни мала, прошло јој већ седам година, а изгледа канда јој већ девет. Она је увече у штали кад се крава музе, она помаже у врту; у кухињи кад се тесто меси, има малу дрвену растегачу, и оклагијицу, па кува ручак, варјача у руци, помаже мешати. Каткад и меси, а газдарица би је рада из кухиње да истисне; каже да јој смета, но не да ујак, вели нек се Јелица учи. Газдарица за Јелицу баш не мари, пред ујаком јој ласка, глади је и љуби, а насамо јој пркоси, хоће каткад да је и гурне ил’ на ногу да стане, као нехотице у журној радњи. Јелица није волела, кад је она љуби; окренула би од ње главу, ал’ кад је пољуби, кецељицом пољубац брише. Зна и дете ко га вели ко ли мрзи.

Газдарица се тужи на велики посао, ма да увек има код ње какове женске која јој помаже. У таковој кући као што је Шандорова, па на селу, има доста чанколиза, које ће сваки дан доћи да помажу, а плата им је колико могу у марами из кухиње однети. Газдарице су о госином трошку увек дарежљиве. Па је газдарици још и плата мала, хтела би да за три године толико стече, да може