Дотрчи газдарица, усплахирена.

— Господине, брже дођите, госпођа умире.

Шандор истрчи, па одмах сестри.

Баба Кумрија већ јој свећу у руку уклопила. Варвара умире.

— Већ је мртва, — рече искусна баба Кумрија.

Варвара се више не миче.

Баба Кумрија заклопи јој очи, иште два новчића да их на очи притисне. Шандор извади два талира и да баби, и узданув изрече:

— Скончаша-сја.

Остави бригу спреме и реда на газдарици, и баби Кумрији, па оде.

Варвара је мртва. Ропац јој није лице нагрдио: лик се смеши, канда је у тренутку задовољства душу испустила, а Бог зна каква јој је мучна мисао баш онда на душу пала била?!

Укоп се обави по реду. Из села, из околине мноштво се народа скупи; сваком је добра била, особито сиротињи.

Игуман Теофан дошао је са својим калуђерима, па и свештеници из околине, и сеоска господа и господари. Дивно је опојана, оплакана, и пропраћена у гробље, и свако баци грудвицу земље, са »вечна ти памјат«.

Јелицу је водио ујак, и код гроба кад је шаку земље бацио, стисне и њој грудвицу у шаку и рече да баци у гроб.

Јелица пусти из шаке грудвицу, поплаши се од гроба, кад види да јој матер земљом затрпавају. Знала је, ко је у сандуку; при »последњем целованију« и њу су подигли да матер пољуби.

Сад тек Јелица поче плакати, врискати, но од плачног умора кад се врати наскоро и заспи.

Било је и даће. Ту је игуман и калуђери, свештенство и остали.

Цифрић опет седи до игумана. Игуман започе разговор о болести и смрти Варвариној.