неки терет са срца скинула; можда су је братове речи утешиле.

Кумрија остаде са Варваром.

Зимњи је дан, сунце рано седа. Ведро небо посуто звездама са снежним подножјем још даје светлости.

Шандор да вечеру донети, да и то сврши, јер дете мора раније лећи.

По налогу учињено.

Шандору не пада добро вечера. Чудан му се чини тај појав у његове сестре. Проговорити, и са светом се праштати. И како да проговори, шта је то? Ал’ мисли се, каквих неоткривених тајни има још на свету, мали је човечији мозак да све дозна! Но Кумрија је ту ствар сасвим друкчије схваћала. Одмах сутрадан је приповедала, да је томе узрок Богојавленије, јер се у богојавленској ноћи отвара небо, па и марва онда проговори.

Ако до сутра остане жива, ’одмах ће позвати Цифрића да чује, да види то чудо, и да му све исприча. Шандор неће моћи целе ноћи спавати.

Кад је газдарица вечеру донела, јавила је да госпођа Варвара тихо спава. Шандор налаже да је оставе на миру, да спава; ко зна, може јој се опет набоље окренути. Мало пре је наду изгубио, ал’ миран сан може све преокренути.

Јелица увелико спава. Сиротица бог зна шта снива, какови вуци је страше.

Шандор после вечере запали велику стиву лулу да дуже траје; сад устане, хода горе — доле, сад опет седне и премишља. Још сумња, у једном тренутку нада се, у другом већ држи сестру за изгубљену.

Дуга ноћ ал’ красна месечина, јер је уштап, блиста снег, од његовог светлог блеска одаје искрице. Дивна зимња ноћ оном, коме је мир у кући. И овде је мир, ал’ самртан мир: ту се душа с телом, живот са смрти бори.

Тако Шандор у мислима дочека поноћ.