глави, па се смеши, па ме прстом зове, сав ваздух ми замириса тамјаном; још и сад осећам тамјан, канда ми се у душу увлачи; овде ми се нешто мрачно види, а кад очи склопим, онда канда ми се нов свет отвара; такву светлост виђам, какву на овом свету досад никад нигде; само ми је детета жао, волела бих већ једаред с животом прекинути. Дај ми дете да га целивам. — То изрече, па се упиње да би се мало подигла, да дете дочека; не може, силе су је издале.

Шандор подигне Јелицу и спушта је на матер.

— Пољуби, Јелице, матер, у руку, у образ, тако!

Јелица зачуђена не зна да ствар протумачи, — тек у шесту годину ступила, — пољуби матери механично руку и образ, као у неком страху, а мати је пољуби, сузама јој образ орошава, види се да јој је тешко.

— Доста је, рече Шандор, па спусти дете на земљу.

Доста је већ било и Шандору. Срце му се стиште, сузе рони, даље не може да издржи. Кад је сестра прословила, нада му се пробудила да ће преболети, ал’ сад му и та ишчезе: изгледа му болесница као неко ванредно створење, које се с овим светом већ разрачунало; са свим друкчи лик, друкчији поглед, говор истина паметан, ал’ и сувише паметан, канда из ње неки ванредан дух говори. Шандор је тронут.

Ту је и газдарица, и баба Кумрија која ће је чувати. И оне се њеном говору диве.

Шандор пољуби сестру у чело.

- Сад ћу се са Јелицом мало уклонити, уморена си па поспавај, даће Бог боље можда, а ја ти се заклињем живим Богом и нашим патроном да ћу детету бити отац. Доцније ћу опет доћи.

Варвара ћути, канда је од говора малаксала, Шандор с дететом излази, за њима газдарица, а Варвара их тек очима прати. Мирна је, канда је