да се макне! Ту је и Јелица са ујаком, и она укоченим очима гледи на матер.

Шандор скрстио руке, ни речице не говори; гледи на сестру, мисли да на сестру наилази самртан нападај, последњи, горки час. Држи Јелицу за руку, да види матер, да јој се њена слика споменом у срцу уреже. И Јелица канда осећа велики тренутак, који ће наступити, не миче се; и она укочено гледи на матер, неко дубоко осећање стеже јој прси, држи се укочено руке ујакове, канда ће се нешто особито догодити.

Варвара се грчевито скупи, па опет пружи, стресе се, лице јој се шири, долази као неко мало ркање, застење ужасно, почне мумлати све јаче и јаче, и гле чуда, Варвара прослови.

— Брате Шандоре, буди отац мом детету. Бојим се, у рожданику јој је стојало да ће бити несрећна. Отклони је од сваке несреће, почетак јој је био несрећан, изгубила је оца и не познавајући га; сад ће мене изгубити, ти си јој сад све, напути је. — Рече, а суза јој на образ кану.

Варвара изрече то тако, да јој се свака реч разумела.

Шандор стоји изненађен, задивљен, не зна шта да проговори, једва скупи мисли.

— Сестро, та ти си проговорила, бог ће те још подићи, та то је божијим »мановенијем« учињено. Шта чујем, шта видим? Прошла година о св. Николи како си језик изгубила, па сад ти се повратио; повратиће се и остало, ходи да те подигнем.

Шандор покуша да је дигне, пружи јој руке да види да л’ ће и она пружити; но њене се не мичу. Брат је диже ал’ узалуд, не може на ноге, па је опет мора као неосетљив пањ натраг да пусти.

- Немој ме мучити, ја преболети нећу, осећам да ми се приближује смрт, већ ме зову; моја слатка мати... видела сам је онако исто обучену као што је сарањена, у свиленим хаљинама, црн чепац на