Одважи се, нађе газдарицу. Лако је Шандору газдарицу наћи, — све се отимају, пуна кућа, а и он добар, простране руке, — само каква ће газдарица бити? Узме газдарицу.

Упочетку је свака газдарица добра, као ново сито, бог зна шта ће после бити.

Мало помало па се и Шандор новом стању привикнуо. И сестру стрпељиво сноси, премда у здрављу њеном никакве поправке.

Цифрић је чешће посећивао, и собом лекове доносио које је сам он у својој маленој домаћој апотеци правио. Препоручивао је да се строго само тих лекова држи, а друге од никог да не узима. Цифрић није трпио да се други у његове пацијенте пача. Шандор му је сваку посету честито наплатио да се није могао потужити.

Ипак Шандор је дозивао кадгод и физика и друге докторе, ал’ Варки ништа на боље.

Тако пролазе месеци, пролазе године, а сестра све у једном истоветном стању. Једва може руку да дигне, морали су је хранити, кад газдарица, кад брат. И Јелица држи у руци кашику ил’ виљушку па меће матери јело у уста. Мати би је загрлила, али не може; очи јој говоре да би је срцу притиснула, нема снаге.

Сирота Варвара од дана на дан, све горе; види се да неће дуго. И доктори немају наде. Цифрић се још нада, ал’ под уветом да ништа од другог не узима, но само оно што он даје.

Но Варвари су дани избројани.

Сред-среда зиме, Крстовдан, земља снегом застрта; реке, потоци залеђени, природа је још у самрти прошле године; у Варвари се покреће нека душевност, отима се, бори се живот са смрћу.

Варвара се канда осећа да је крају близу, па се не да; љубав материнска према детету заковала јој душу за живот, и још ће се борити, — док може.

Ко би знао описати њену душевну муку, мисли у глави јој, кад на Јелицу гледи, а не може да проговори,