да јој је добро; само покаже језик, у знак да не зна говорити, не може, руку не диже.

Брат јој виче:

— Варка! шта ти је, што не говориш? Говори, пружи ми руку!

Варка се миче, хоће да говори, да руку дигне, ал’ не може. Нешто канда мумла, ал’ се не разуме.

Шандор се жацне.

— Није добро, промумла, »шлогирана« је!

Јелица је баш код матере. Од шест година девојчица стоји код материног кревета, па гледи час на матер, час на ујака; мале црне очице све играју, устанца канда питају шта је матери. Шандор поглади по лицу девојче, погледи на сестру, глади је по образу.

— Шта је, Варка, шта се зби?

Варка уздане тешко, хоће да говори ал не може; не може да се макне, само жалостан поглед баца на Јелицу и на брата.

Јелица гледи сад једно сад друго укоченим очима. Кад на ујака гледи, рекао би, канда тражи помоћ за матер.

— Ујко, шта биби матер, глава?

— Не биби глава, језик биби.

— Не биби глава, језик биби!

Јелица показује веселије лице само кад глава не боли, нагне се на матер, глади је по образу, па ручицама отвара јој уста да види језик. Мати мукла.

— Не дирај матер, видиш да је боли језик, не може да говори — рече јој озбиљно ујак.

— Је л’, ујак, мама ме неће више ’совати кад биби језик? — запита наивно Јелица.

— Одсад ћу те ја псовати, ако не будеш добра.

— Ја ћу бити добра.

— Хајд’мо напоље, мама нека спава. — Ухвати је за руку и води је напоље.

Шандор се врло брине за сестру; јако је капљом ударена. Нема у кући десне руке. Мора се одмах за какву газдарицу, куварицу побринути која ће сестру неговати, па је још и дете ту.