доктор учинити не може. Видите, ја нисам све свршио, да могу већи физик бити, ал’ мало кога се физика бојим, многих се баш и не футирам. Да сам ја могао све свршити, па да се могу на еквипажу возати, да видите шта би израдио; ал’ овако међу лотрама возајући се не могу даље, па мисле што скупљи доктор то бољи и скупљи лек бољи; свуд има што свет наопако пресуђује; да нема луда, не би било ни мудраца, били би сви подједнаки; и ја сам рођен за доктора, ал’ ме неки демон држи за капут, па не могу даље на висину, а то су криви ти доктори који са каруца скуп лек дају. — Цифрић заврши.

У говору свом Цифрић је кадгод застајао, који залогај узео и чашу испио.

Друштво му је за право дало и одсмејало се; само игуман није с тим задовољан, није начисто, ал’ и шта ће да буде; за негдашњег брицу и то је доста, и сувише.

Доктор је својим говором све тако охрабрио да су заборавили и на болесну домаћицу, већ напијају један другом у здравље, а највише доктору.

Тако су провели читаву ноћ.

Гости се почну разилазити, који пешке, који на коли, како је ко могао; игуман мало прелегне, а тако и Цифрић. Игуман се тек доцније, опростив се с домаћином, одвезе у манастир. Цифрић још спава. Тако се у Шандоровој кући провело и весело и невесело.

Сутра дан управо пред подне пробуди се и Цифрић. Сневао је како је својом штроцом неком душу спасао, и радовао се што је био сан на јави. Збио се на госпођи Варки.

Седну да што као доручак узму, док коње упрегну.

Све је накратко трајало. Њих двоје седе, па се разговарају.

— Докторе, је л’ опасно код моје сестре?

— И јесте и није, како се узме. Оно је било опасно и то ће још трајати, само јој треба неге,