— У нечем је тако, ал’ у нужди се и пушта крв. Колико их је у гробу, који би још живели, а има их, који су крв пуштали, па су још живели, а да нису то учинили, бог зна где би били. Управо ћу вам казати: и ту се тапа по мраку, што се пуштања крви тиче, као год и у другима. Колико има њих који се ни у једној истоветној болести у лечењу не слажу; што један држи за мелем, други држи за отров. Колико њих високоучених има, који су књиге не само читали, већ готово појели, који и сами књиге пишу, па се у каквој год болести код болесника збуне, сами себи не верују, па не знају ни сами како лече и хоће л’ мелем помагати; само покушавају, ал’ нису начисто.

— Е, па онда шта су доктори, и какви треба да буду, кад ни књиге, нити наука не помаже? — запита игуман.

— И на то ћу вам рећи. За таково треба човек да је рођен и да има среће. Ђенерал, адвокат, треба за то да је рођен. Тако исто и доктор. Има високоучених доктора, књиге пишу, а не знају лечити.

— Па ко зна онда?

— Кажем, треба за то да је рођен. Треба да код болесника добро промотри, испита, напипа, да зна већ унапред шта му треба. Доктор је као глумац, треба да прави добар утисак на болесника, па баш у свачем. И лице мора наместити. Кад погледи болесник доктора, обично из црта му сазна, мисли ли о њему добро или зло; добар, рођен доктор чита болеснику из лица; својим лицем улива му храброст, поверење, што често више чини него медицина. Гдекоји доктор већ мицањем, ходом показује, да о болеснику мисли да се не може излечити, — отуд после у доктору несретна сумња, у болеснику неповерење, а поверење је по лека. Та практика, искуство је прво, и докторске књиге се по искуству пишу. Гледајте наше простаке, како знају сломијене кости да наместе, што ни најученији