занимљивости, која остале привлачи, тако изгледа канда је он у прочељу.

Најпре се јелом залажу, и добрим вином заливају.

Игуман упро очи у њега, а домаћин је рад чути, шта ће бити од сестре.

— Докторе, кажи ми право, је л’ Варка у опасности? — запита Шандор.

Домаћин је с доктором био »пер ту«. То је већ по селима обичај: доктор, натарош, свештеник, трговац, све је то једног »ранга«; учитељ мало ниже.

— Знаш, Шандоре, казаћу право: она је врло пунокрвна, опасност је била велика, засад је прешла, ал’ треба пазити да се не поврати, рече Цифрић.

— Је л’ »шлог« био? запита љубопитно игуман. 1

— Приличан, ал’ тек још »шегрт«. Какве сам ја већ имао у руци, већ су били поплаветнули, и још за један минут, па је ту »мајстор«, ал’ сам свугде преварио — рече Цифрић а лице удеси и Намести паметно ескулапски.

— Дакле да сад госпођи Варки није пуштена крв, она би умрла? — запита опет игуман.

— Без сумње, за неколико минута.

— Дакле опет је добро у нужди крв пуштати.

Но новији доктори не дозвољавају да се крв пушта, него кажу да се добије од тога водена болест.

— Има међу докторима високоумних мудријаша који то кажу. Водена болест може се и од другог чега добити. Такви доктори воле и мртваца видети, само да водену болест не рескирају; а боље је и водена болест него смрт. Сад да нисам домаћици крв пустио, лежала би мртва. Шта ће на то такви доктори рећи?

— И жупанијски физик каже да у великој нужди треба крв пустити, ал’ не за сваку ситнарију, или кад им баш ништ не фали, а они у пролеће пуштају крв као да морају — рече игуман.