и седам комада оваца, па је сумња, нису л’ курјаци бесни били, и да л’ је од покланих оваца месо здраво. Цифрић је свој задатак добро решио; изрекао је, да курјаци нису били бесни, и да се овчије месо без опасности може јести; и то се и обистинило, јер који су то месо јели, међу њима и сеоски кнез, и кишбиров, нису побеснели, но је свима добро пријало, Цифрић је примером својим све охрабрио: дао је од једне најбоље овце ћебап начинити, и први га је јео.

Чим је Цифрић чуо шта се у натарошевој кући догодило, похити одмах тамо, и стигне још у добар час. ■

Ступи у собу, сви му места дају, дође до болеснице, попипа јој главу па било, маше главом, па повиче:

— Дајте лавор!

Домаћин сам истрчи и донесе лавор.

Цифрић скида капут, суче рукаве, извади штроцаљку из џепа, умота руку, — игуман му је асистент, помаже му — штроцне, крв бризне у зрак.

— У добар час дође, за пет минута би мртва била, гле каква је крв: густа, масна, црнкаста, — рече с неким поуздањем Цифрић.

И доиста, болесници је мало одлануло, већ к себи долази, већ се миче. Цифрић јој веже руку по правилу, и умири госте да ће све добро бити, само домаћица на миру нек остане: добар сан, па после мало »бузовн« теја.

Друштво се удаљи, а служавка остане код ње да пази.

Опет заседну; но лица су сад озбиљнија, ниједном пунокрвном не пада на памет да се не треба и смрти опоменути; и њих може изненадно тако што постићи, па још како тако кад наиђе »шегрт« од шлога, ал’ може и »калфа« и »мајстор«.

Цифрић је сад најглавнија личност; игуман седи до њега, истина у челу, ал’ је стол округао, па озбиљности лица Цифрићевог, поучном говору и