му је као восак жуто, ал’ ипак умиљато, временит ал’ пријатан старац, а срце му је још младо.

Домаћица скрстила руке, гледи у прсте игуманове, у уши јој се увлаче умилне песме.

Госпођа Варвара, ил’ као што су јој тепали »Варка«, била је онижег, јаког стаса, округла, пуна лица, оне врсте створа, штоно кажу »пунокрвна«. Добар живот у удовици је пунокрвност потпомагао. Могло се о њој рећи да изгледа канда ће од једрине пући. На сваку шаљиву реч румен јој на лицу запламти; није ни чудо, двадесет пет година стара, здрава удовица.

Узрујано друштво не пази, какве ће песме певати. Неко ће попевати и маснију. У превеселом друштву се све прима. Кад заори из једне веселе песме строфа: »три девојке ишле су преко поља, преле јесу жичицу...«, а госпођа Варка грохотом се насмеје, хоће да се дигне да избегне, и загрцне се, или штуцне; игуман је такне прстом канда је голицне, — голицање у штуцању добро чини, — ал’ у тај мах падне домаћица у несвест, скоче, прскају је водом, не може да дође к себи, унесу је у њену собу, и метну је на кревет, дреше, секу јој хаљине; практичан игуман попипа јој било, а оно неуредно удара, виче да јој доктора дозову и крв пусте, јер је ударена од капље. И доиста тако изгледа. Одмах пошљу по доктора, а донде по савету игумановом почну јој руке и ноге трти. Никако к себи да дође, премда је живот још ту.

У селу Б. је доктор Цифрић жупаниски срески лекар, управо хирург, искусан човек; што је негда берберски калфа био, ништа му не шкоди; и славни американски председник Линколн је био кројач, а то је још мање. Цифрић је у селу тек случајем, јер иначе седи у оближњем селу В. Знало се да је он ту, и ишчекивали су га; и онако би он дошао да свој званични посао врши. Прошле ноћи један курјак ил’ више њих наклали су двадесет