Појутарје још дивније пролази него свечан дан. Све искреније весеље. У весељу се пева.

Игумана је млада домаћица госпођа Варвара јако поштовала, у свачем би га за савет питала, нарочито што се удадбе тиче; јер су се већ почешће просиоци појављивали, међу њима и боље партије, удовци са двоје троје деце, ал’ имућни; на младе голаће није ни гледала. Игуман је световао, да се нипошто не удаје, док јој кћи не дорасте; млада је, као удовица, може још причекати, и то јој светује и Шандор. Зато, вели игуман, што кад би се још сад удала, могао би се и брат Шандор оженити, и порода добити, па би и по њу и Јелицу зло било. Нешто има право, јер онда долази нова домаћица и нова деца би Јелицу истисла. Домаћици се игуманови савети допадају јер су темељити. Она би се додуше радо и удала, ал’ не зна шта ће после бити, а овако је осигурана: пуна, весела кућа.

Млада удовица је седела до игумана, то јест кад је седети могла, јер је час по устајати морала. Једно до другог седети, велика је почаст за обоје, игуман покрај домаћице, домаћица покрај игумана.

Игуман је био светски човек, углађеног понашања, пун шале и досетака, ал’ не увредљив.

Друштво пева свакојаке песме, по гдекоју и маснију; већ су загрејани, није чудо, већ је појутарје.

Домаћин пружи игуману тамбурицу, коју овај с неким устезањем и прими. Умољен отпева једну песмицу тихим лепим гласом, само што му је друштво одушевљено ужасан дискант правило, и глас му угушило. Игуман их остави нека по вољи певају, и он ће им тамбурицом акомпањирати. Прсти му и тамбура канда се у етеру титрају, сваки мицај је минијатуран, и тек каткад перо резне, да друштво електрише. Доиста, лепо је било видети те фине, светитељске игуманове прсте, како телеграфски и телефонски у уши и срце утичу. Ти прсти, те руке, одавна нису у звечку ударале. Лице