умре. Шандору је било жао, ма да није имала деце, ал’ против судбе се не може. Сад постане у кући удовица Варвара права домаћица. Она кућу води.

Јелица је већ у шестој години, лепо расте, а нега материна, доброта ујакова, ствара је нежну. Као срница скакуће, радује се животу, весела је; свако је воли, милује, глади, готово ће је размазити.

Калуђери су често посећивали Шандорову кућу, као и игуман; ал’ кад дође дан св. Николе, патрона куће Шандорове, онда само игуман, и то после ручка, да не остави своју братију на дан таквога свеца без главе.

На дан св. Николе беху позвани многи гости, многи без позива дођоше. Цео дан проводе весело. После подне стиже и игуман.

Преподобни отац Теофан, игуман, калуђер, око шесет година, понизак, сувоњав, веселог изгледа, овде је сасвим као код своје куће, у својој породици, као год што је Шандор у манастиру. Преподобни отац Теофан је био негда »мирски« свештеник, ал’ остаде удовац, и да би се очистио од »житејских попеченија«, ступи у монашки чин, ма да је већ порода имао. Био је интелигентан, у друштву пријатан, радо је похађао пријатељске породице, а радо би и сам пријатељски госте примао, и то без разлике пола. Што га је узвишавало, било је што је умилно појао и певао, и у тамбурицу изврсно ударао, прави тамбурашки виртуоз. Женска друштва није избегавао; шта више међу њима се добро осећао.

Игуман се на дан св. Николе мало задоцнио, и остане на конаку код свечара, а остаће ту на појутарје са осталим страним гостима, који су се задоцнили.

На селу се искреније весели, нема ту те политике, и толике етикеције као у вароши. Ту се искреније весели о свечарству, него у вароши у сватовима.