да ње није, канда би већ пала била у закриље другог брака. Кад јој падне на памет удадба онда јој пада на памет и то како не треба да жали Глишу, тог карташа, ноћника, који је више живео за бекријско друштво него за породицу. Кад опет погледа на малу Јелицу, — иста његова слика, исте живе очи, — онда јој жао Глише. Она је свога Глишу још девојком јако заволела, не може љубав да заборави, остаје јој у срце зарезана, и да се Глиша рђава друштва, те веселе браће, која су донде добра док се добро проводи, за времена био мануо, можда би живот одржао, и постао главом породице, јер иначе је био бистар и вредан, а и добра срца. О њему се баш могло рећи, да га је рђаво друштво сатарило, и њега и његов иметак, и да није Шандор-натароша, шта би било од удовице, а шта тек од мале Јелке?

Удовица је сада добре дане проводила, само је Јелица често поболевала. Неко време је здрава била, а после је често од грознице патила, та болест пак ситну децу јако коси. Шандор, Јеличин ујак, и ујна Сока волели су то дете као своје, и водили су бригу о његовом здрављу. Лечили су је доктори, никако да је излече. Носили су је на лековити извор, покрили су је ћебенцетом, па нека бака-лекара врачала је и дала јој чашицу са извора водице да испије, метнувши пређе неко семење у чашу. Слабо и то помаже, можда за то не, што су је тако малу и слабу однели на извор ујутру рано, пред исход сунца, ал’ по бакиној науци тако је морало бити. Носили су је и у манастир па и масло су јој свештали. После тога за неко време излечила се, ко би знао од чега.

II.

Време пролази. У кући Шандор-натароша проводе се весело дани и године, но у радост помеша се и жалост. Госпођа Сока разболи се и набрзо