наслоњаче, диван, орман, у среди дугачак сто. Из ходника воде двоја врата у собе и како човек уђе, падне му у очи велика слика св. Николе, пред њом виси велико сребрно кандило, па онда још слике славних људи, који су се у животу врлинама одликовали. Код отворених прозора видиш лепе гранате багрене, једна се грана у другу сплела, те бацају у собе дебео хлад, и мирисав зрак. Остраг чељадски стан и комора за храну, па чисте коњушнице. Па какав красан врт, какво воће, какво цвеће, сва кућа мири.

Таква је кућа Шандора натароша!

Био је први натарош у околини. Код њега су најрадије одседала вармеђска господа, и сваки, који је имао право господином се назвати, и иначе ко год је био отмен. Његово име се надалеко чуло, био је иначе и пун знања, разуман; покрај тога човек на очима, да би могао у друштву улогу каквог поджупана играти.

Ту би удовица Глишина добре дане могла проводити, да је и са стране у миру била. Ал’ веровници Глишини нису јој дали мира, тужба тужбу стиже, заоставштина се продаје, једва ће што удовици заостати. Кад се већ све продало, удовица се није имала о чему мислити, па је и била безбрижнија.

Гости једни излазе, други улазе. У близини је и манастир, па долази и братија и игуман главом. И Шандор-натароша породица похађа манастир; те две куће пријатељски живе.

Млада удовица помало заборавља покојног Глишу. Кад је сиромах умирао, онда се Варвари слила у срце туга, у којој се њој претстављало све што је било лепо и добро у Глише, зло је заборавила; сад је заборавила све добро, па представља у Глиши све зло, раскалашност, карташку страст, и мисли, да је већ он за живота своју породицу упропастио, као што и јесте. Силом је хтела да га заборави. Није ни чудо, у граји толиких гостију, званих и незваних. Само дете, мала Јелица је привлачила, и