— Може; диг’ се! рече игуман, пошто се и сам дигао, и пришао к икони, која виси у прочељу трпезарије.

Ја учиних што ми рече.

Он узе иза иконе киту босиљка, умочи је у чинију хладне воде, покропи ме три пута у накрст, говорећи ове ријечи:

— Крштава се слуга Божји , какво име хоћеш да ти дам?

— Досад сам био Омер, а одсад како ти милујеш.

— Онда, са срећом, буди Момир — у име Оца, Сина, и Светога Духа, Амин.

Пружи ми крст те цјеливах, па се онда он са мном пољуби у образ, ја пак њега у руку.

То све сврши се, тако брзо, да смо ми на ново били сјели, и узели по чашу вина, кад се врати к нама официр са стража.

Метаподаци

  • Омер Челебија : приповијетка из живота српскога народа : ELTeC издање
  • Милићевић, Милан Ђ. (1831-1908)
  • Сканирање: Универзитетска библиотека "Светозар Марковић"
  • OCR и корекција текста: Ранка Станковић
  • Кодирање за ELTeC: Цветана Крстев
  • Напредна странка COST Action "Distant Reading for European Literary History" (CA16204) - 1886 - Београд
  • Лиценца