официр оде да обиђе страже: остасмо сами игуман и ја.

Потресен до дна своје душе, прибрах сву своју снагу, и казах игуману да сам мусломан, и.... да желим покрстити се.

Такој новини као да се није надао мој домаћин. Заћута дуго, и само је бројао своје бројанице.

— Је ли то тврда, промишљена твоја намјера, упита ме најпослије?

— Са свим тврда, одговорих ја.

— Да те на промјену вјере не гоне прилике у којима си?

— Не; одавно сам смишљао то да учиним. Само бих молио да се тај обред сврши брзо и просто.

— Лијепо! То се море учинити. Сјутра рано мораш се мицати одавде. За то ћу те крстити брзо, онако како се, у нашему закону, крштава на невољи!

— Би ли то могло бити сад одмах?

Метаподаци

  • Омер Челебија : приповијетка из живота српскога народа : ELTeC издање
  • Милићевић, Милан Ђ. (1831-1908)
  • Сканирање: Универзитетска библиотека "Светозар Марковић"
  • OCR и корекција текста: Ранка Станковић
  • Кодирање за ELTeC: Цветана Крстев
  • Напредна странка COST Action "Distant Reading for European Literary History" (CA16204) - 1886 - Београд
  • Лиценца