— Добро дошао, сине! рече игуман, кад му приђох к руци: — де сједи, огриј се; ти си, бој се, озебао?

Ја објесих пушку о клин, отпасах сабљу, скидох муницију, па се примакох к ватри да се огријем и осушим. Око мене се скупи доста Црногораца, и почеше ме запиткивати: Ко сам? Одашта бјежим? Куд мислим? И много штошта друго. На сва питања ја сам одговарао што краће, очекујући +згоду да игуману, насамо, кажем своју праву намјеру. Ну он, као да навлаш оћуткиваше, а међу тијем заповједи те ми донијеше ракије и црну каву. Ту смо дуго сједили и разговарали које о чем.

По наредби за све ускоке, моје оружје (пушку, сабљу, бајонет, метке, и пантруташ) узеше на признаницу па ће га смјестити у државну оружницу, а мени рекоше да сјутра већ морам поћ’ куд у дубину Црне Горе: на граници не смијем остати.