својега затвора, оружан као да чувам стражу, а не као да бјежим! Од стијене до стијене, поред шиљбока, спустих се Требишњици на обалу. Вода бијаше уска а врло дубока. То ме није могло уставити: ја сам препливавао Дрину код Зворника онамо и на траг без одмора; чега бих се, дакле, овдје плашио? А нијесам ни имао кад тражити брода и пличине. Намјестим, лијепо, своје оружје и одијело, да га могу пренијети, па напливам. За неколико минута већ бијах на другој обали. Вода се с мене циједи: на мени је велики терет: али морам измицати, бојећи се потјере.

Изишавши на први вис, окренух се к брду Злоглаву, на ком су се одмарали моји другови. Жао ме бијаше многих њих, а највише Ивана Шилера, од којега сам научио много, врло много! Теглио сам к Манастиру Косијереву, гдје су ми казали да сједи црногорски гранични старјешина, кому ваља да се јавим. Кад се приближих