носи жуте местве, и по врх њих црвене јеменије с репићима на петама.

Хамза је човјек врло космат: али браду и брке добро поткресује, а веђе је пустио да расту по вољи. С тога су у њега веће обрве него у некога брци. Сав је јако просиједио.

Кад Хамза иде улицом, увијек носи у руци дуги чибук са скупоцјеним такумом од жутога ћирибара. Некад дође те посједи на дућану свога доброга пријатеља Муј-Аге Приједорца, који држи велику болту, баш до градских врата; а некад оде у велику кавану, до Барјак-Џамије, у коју долазе стари Турци те сједе, пуше, и по мало разговарају.

Хамза је човјек веома ћутљив; готово никад ништа и не говори. Једнога дана, послије по дне, сједи Хамза на дућану својега пријатеља и пуши, док ће му Муј-Ага рећи:

— Дина ти, беже, не одбиј муштерије,