мислима својима дошао дотле, свакад бих се сјетио да мене и Тешњака дијеле наше двије вјере и да, са провале међу нашим вјерама, не ћу смјети ни приступити Павиному оцу.... Тада би ми дошла на памет мисао: да се покрстим, и тијем уништим разлику која ме одваја од Павина рода Па, чим бих се уставио на такој мисли, дигла би се у мојему срцу нека друга сила, која би ме узела пријекорно питати:

— Зар ти, сине гласовитих Видајића, да будеш Покрштењак? Твоји су се стари прославили бранећи ислам, а ти хоћеш њима леђа да окренеш; хоћеш да устанеш и на самога Пророка? Зар ти је дотежала сератлиска сабља? Па, мјесто ње, тражиш чобанску батину?...

Пошто би ова холуја у мојој души прошла, јавио би се рој других мисли:

— А шта ти, Омере, и знаш у својој вјери? Каку разлику находиш ти између вјере своје и вјере Павине? Није