смо се ми из Вишеграда па, на пољу Семећу, учинисмо одморак. С нама је путовао Турчин Хасан, који је знао врло лијепо гудити и пјевати уз гусле. Сједећи и одмарајући се, замолисмо Хасана да нам коју пјесму отпјева или, као што се у шали рече, да нам кога посијече. Хасан, послије малога устезања и изговарања да је промукао, удеси струне и викну пјевати баш пјесму о боју на Косову. И пјевао је редом све, као што пјевају и Срби. Али дошавши до онога мјеста, како је Милош распорио Мурата, Хасан преста.

— Што не каза шта би даље? упитасмо га ми.

— Е, бива, рече он: — ми Турци даље не пјевамо: оно даље пјевају Срби.

— Још си нешто прескочио, рече му један из наше дружине: — Нијеси казао: како је Вук Бранковић издао Србе на Косову?

— Бива, то ја не пјевам!

— А за што ти то не пјеваш?